Leto kao da je tek bilo načeto. Kao zagrižena sočna kajsija – čvrsto i jedro, rumeno i toplo, a zdravo.
Putovali smo krivudavim puteljcima Mediterana. Sve je blještalo na suncu, asfalt i stene, more je bilo kao čokoladno-ušećerena glazura rođendanske torte, sa ponekom svećicom-jedrilicom na njoj. Mirno i lenjo su se ljuljuškale kao listovi palme na povetarcu.
Nisam mogla da odvojim pogled od linije gde se nebeska plava livada mazi sa ovom nemirnom masom, svetlucavom i zagonetnom. Oduvek mi je more na suncu delovalo čarobno. Prijemčivo i neuhvatljivo, a opet tako gostoljubivo i utešno. Za svaku boljku, svaki nemir i vapaj.
Debela stabla maslinjaka, pravi stogodišnjaci, redovi unedogled. Istrajavaju u zelenoj boji kao da im vrelina užarene kugle ne može ništa, kao da su nezavisan svet, kao da sami sebe podmlađuju i regenerišu.
Okrugli i glatki plodovi, bilo masline, pomorandže ili mirisnog grožđa, svi su kao letnji hvatači snova, strpljivi u svojoj istrajnosti, a izdašni u blagodeti i punoći. Nude sve a ne traže ništa. Ko god im se približi, omiriše ili okusi, biva uljuljkan, kao dete za Božićnom trpezom.
A tu su i gorostasni stožeri – borovi, raspoređeni svuda gde je priroda, naizgled, osetila da bi prostor mogao da se oplemeni i dobije na dostojanstvu.
Počele su i bele kućice da se pojavljuju, od najsjajnijeg i najsvetlijeg kamena koji sam mogla da zamislim. Uredne, umivene, šarenih prozora, obučenih u cveće. Odnekud je zamirisala mirođija…
Ne, grašak sa mirođijom. Poželeli smo da zastanemo i ručamo u toj minijaturnoj kafanici, sa pogledom na more i planine.
Rekoše nam da u ovom gradiću neguju festival ljubavi, cveća i košćela. Gore, na brdu kod crkve. Bilo bi lepo da se prošetamo do tamo, nije daleko, petnaestak minuta hoda. Reče nam to ljubazni i nasmejani konobar-starosedelac, za vreme dok je točio belo vino. I probajte sir, na putu do crkve, dobacio je u odlasku. Pogledali smo se značajno i simptomatično, oči su nam se smejale. U meni je nešto zatitralo, zadrhtalo i počelo da tinja. Iskapila sam slatkasto-oporo vino, i potrčala ka puteljku koji je vodio između maslinjaka sve do vrha brda.
Pitala sam se, zašto košćela…
Do gore smo stigli za časak, baš kao što nam je dobronamerni čovek predočio. A zbog čega je festival odabran baš tu da se proslavlja, odmah sam znala, čim sam kročila.
Samo je vetar pravio tihu buku, kao šuštanje bakine podsuknje oko ušiju, mrsio kosu i raznosio mirise. Meni se činilo ne samo mirise, već kao da su sve te boje obojile vazduh, nebo, lepile se za nos, kao da smo u ustima osetili ukus polena, sa buketa koji su imali samo jednu namenu: da budu uobličeni s ljubavlju i poklonjeni iz ljubavi.
A košćele tek… Ogromne, raskošne, bajkovitih krošnji, prepune sitnih bobica, kao stožeri koji čuvaju sveti hram. Objasnili su mi da je ovo drvo posebno cenjeno zbog svoje visine i širine, kao i starosti koju može da doživi, ali i zbog korena koji je izuzetno dubok i razgranat. Samim tim su ga prihvatili kao simbol dugovečne i stabilne ljubavi. Nijedno stablo nisu posekli. Ako bi se i osušilo, pustili bi ga da dostojanstveno usahne i spusti grane. Ljubav se ovde živela kao što sunce svako jutro izađe i posle zađe. Prirodno, neusiljeno i sasvim jednostavno.
Vraćali smo se prema kolima polako. Punih srca, očiju nagledanih, svih čula izoštrenih. Mislim da se nikada u životu nisam osećala više živom nego tada. I istovremeno ispunjenom, a opet i nemirnom.
Nisam uspevala da shvatim kako ljudi žive bez ovoga ovde… Neka me prozovu i pagankom, amazonkom ili ženom van civilizacije, ja sam ponela sa sobom najukusniji kozji sir, mladicu košćele, buket cveća, a u sebi onaj mir i spokoj koji sam osetila kada sam ušla u taj hram Životnog smisla.
Lagano smo putovali u sumrak, vozili ka zalasku, čiji će izlazak biti u zoru podjednako veličanstven kao i ovaj morski suton.
Znala sam da ću opet doći ovde. Da li zbog hrane, mora ili osećaja da sam se vratila sebi, nije mi bilo bitno. Opet smo se pogledali i glasno zakikotali. Znali smo da nas je ljubav dovela ovde, i da će nas i vratiti opet. Kao veliki točak, koji nema ni početak ni kraj. Samo velika osovina stvara nezaustavljiv šareni kaleidoskop koja smenjuje slike mora, cveća, borova, belih oblutaka…
Advertisements Please share this:- More
