Jesen. Pečeno kestenje. Miris kestenja – opijajući, sećanju primamljiv miris na jednu porodicu koju sam posećivala. Porodica – nikad imućna, ali uvek punih ruku najvrednijeg, moćna međusobnim poverenjem, odlikovana decom, ognjište na kome se vatra ne gasi, krov p
od kojim nesebičnost nije gost, osećaj da ima neko ko te čeka, da imaš kome da se vratiš. Moji odlasci u tu porodicu – čarobni kao izleti u obećanu zemlju u kojoj je sve domaćinski zdravo i živo. Stari drveni trpezarijski sto, tanak stoljnjak ishaban od vremena, stolice na tankim nogama, tanki jastuci na stolicama, tanka zavesa zategnuta na vratima kuhinje iz koje teta Ružica iznosi punu vanglu vrelog pečenog kestenja. „Evo kestenja za teta Ružičinu pametnu glavu“, čujem i sada njen glas, vidim i sada njenu debeljuškastu izrađenu ruku. „Jedi, jedi dete. Ne stidi se“, govori dok mi prinosi i sok od zove. Miluje me po kosi. Miluje dlanom. Pazi da me njene hrapave jagodice na prstima ne počupaju. Uzimam njenu ruku, stavljam je na moj obraz. Ruka ne grebe. Obe osećamo nežnost pliša njene ruke, njene duše. Moja teta Ružica…
Kupujem kestenje od uličnog prodavca. Miriše kestenje, ali mu nešto nedostaje – nema mirisa topline teta Ružičine duše. Rastužim se na tren. Ipak, podižem glavu i pogledam u nebo. Znam – tamo je. Znam – zajedno sa mnom deli uspomenu. Znam da zna koliko mi nedostaje…
Fotografija: KRISHCONNY :: photohttps://krishconny.wixsite.com/krishconny Advertisements Podeli ovo na:
- More
