Danas je taj dan koji posvećujem 
njoj, mojoj profesorki. Na našem početku bio je sukob. Mrski pogledi, teško kontrolisan povišen ton, otvorena netrpeljivost. Sudbina, slučaj ili aljkavost uvreženog toka predvidivih događaja nas je uputila jednu ka drugoj. Nevoljno smo pristale da sarađujemo. Bliže smo se upoznale, istinski oslušnule, suštinski prepoznale. Sve se promenilo. Jedna drugoj smo postale vatra i voda, pitanje i odgovor… jedna drugoj smo postale čak i slabost. Ali, kao i nada i zlo neminovno bdi nad čovekom. Desilo se ono čega se uvek pribojavam – ljudi su zaboravili da budu ljudi. Da bi sakrili svoje kreirali su greške moje profesorke. Greške nepostojeće, za njihovu odbranu nasušne. Moja profesorka je prevazilazila jednu po jednu zategnutu klopku, a ja sam na sve načine pokušavala da joj pomognem. Ona je najednom je stala. Pružila je ka meni ruke u oproštajni zagrljaj. Na moj zbunjen pogled pokazala mi je svoje šake i rekla: „Ne smem da dozvolim da mi ruke budu kao njihove. Dozvolim li da mi ruke budu toliko prljave, takve će mi biti i misli. Sa prljavim mislima ko ću onda biti ja?” Uzvratila sam joj zagrljajem koji odaje ne samo ljubav već i veliko poštovanje. Ona se povukla. Nekima od njih danas nije lako kada njihova savest pomisli na činjenicu da im je čak iz srca zlo oprostila. Meni je danas i lepo i lako jer mislim kako ćemo zajedno da popijemo kafu i radujem se što ću još jednom da se napijem vode sa njenog izvora ljudskosti.
- More
