Juče je neko u toku kursa koji vodim o Platonu u „Novom Centru“ postavio pitanje o samoobrazovanju u filozofiji. Prvo bih hteo da kažem da su mi vrlo sumnjivi i pripadnici akademske zajednice koji odbacuju samoobrazovanje zbog nestostatka temeljnosti, i oni koji deluju para-akademski jer cene ideju samoobrazovanja radi samog samoobrazovanja isključivo zato što im to zvuči kao ideja kojom se može uspešno suprotstaviti akademskom sistemu. Samoobrazovanje je čisto asketska vežba u temeljnosti i težnji ka saznanju oslobođena svih briga vezanih za birokratiju, profesionalizam, karijerizam i intelektualni tribalizam. Neko bi ovde mogao da prigovori da se ista vrsta askeze može praktikovati i u akademskom okruženju, što je tačno, ali ono se trenutno nalazi u takvom stanju da ga pogađaju sve prethodno navedene patologije. Ne bih da pominjem da nemaju svi neophodna novčana sredstva niti privilegije da pristupe iole pristojnim filozofskim školama (tj. ne žive svi na zapadu).
Nisam previše vešt u davanju praktičnih saveta, ali evo nekoliko polaznih taktika. Primite moje izvinjenje ako sve ovo isuviše zvuči kao da propovedam:
Prvo i osnovno, očigledno je da samoobrazovanje ima vezu sa pronalaženjem pogodnog skupa metoda za studiranje (i to ne samo jednog) i odgovarajućeg načina rada koji ne ometa tok vašeg života (makar ne u prvim njegovim fazama). U nekom trenutku ono će se naći, i potrebno je da se nađe u glavnom fokusu vašeg života, i tada sve ostalo treba da postane sporedno. Ali, do tada osnovni cilj treba da bude puko preživljavanje.
Prvo što ćete želeti da uradite jeste da privremeno stopirate iščekivanja neposrednih rezultata. Vrlo je važno se ne opterećujete time što će samoobrazovanje groteskno dugo trajati, pre nego što primetite značajniju promenu u onome što ste naučili, ili u načinu na koji pišete i mislite. Samoobrazovanje je životna investicija, tako da nema smisla da se mučite ukoliko niste spremni da u njega investirate kao da vam od toga život zavisi.
Angelina Perić, Opstanak (detalj)
Počnite sa planiranjem ostvarivih dnevnih režima studiranja. Jednom kada napravite nacrt dijete čitanja nemojte je ni po koju cenu narušavati. Krenite sa nekolicinom mislilaca ili tema koje vas iskreno oduševljavaju i dopunite je sa jednim ili dva filozofa, odnosno tema koje zahtevaju veliku pažnju i smatraju se izazovnim. Uvek iz te zahtevne kategorije preporučujem čitanje „Kritike čistog uma“. Problem sa ljudima koji se samoobrazuju je u tome što čestu zapnu kod bilo čega što ih oduševljava i tako se njihovo zanimanje za filozofiju degeneriše u neku vrstu lošeg subjektivno-libidinalnog eksperimentisanja u filozofiji (pomislite na free jazz) koje je ograničeno po obimu i istovremeno veoma samosvojno. Izbećićete to prihvatanjem izazova naočigled najdosadnijih, i istovremeno tehničko zahtevnih oblika filozofije. Jednom kada prevaziđete ovaj problem, ono što ste smatrali da je dosadno pojaviće se kao nešto vrlo uzbudljivo. Znanje je po sebi uzbudljivo bez obzira na metod koji do njega vodi. Iako je prvo potrebno raditi na temama koje vas oduševljavaju, sve govori u prilog da vaše istraživanje ne sme biti ograničeno na ono što vas interesuje u čisto subjektivnom smislu. Postepeno počnite da širite istraživanje na mislioce i teme koje vas ne zanimaju ili su pak dijametralno suprotni vašim neposrednim interesovanjima.
Nazad na režim: napišite esej svaki put kada čitate knjigu. Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je ovo važno: u suštini na taj način vi postajete svesni načina na koji mislite. Pisanje je spoljašnja proteza razuma. Ukoliko želite da steknete uvid u to kako mislite, onda treba da pišete i uporedite rezultate sa onim što ste mislili – prima facie – da je slučaj na nivou čiste introspekcije. ‘Neposredne’ greške u definisanju pojmova, argumentaciji, itd. postaju očigledne u pisanju. Takođe, pokušajte da diskutujete o onome što ste pisali sa nekim ko je mnogo obrazovaniji od vas i uz to žestoko polemičan, drugim rečima, morate da postavite sebe u intelektualno neugodne situacije. Dobar deo samoobrazovanja se tiče izoštravanja, a ne potiskivanja, sopstvenih intelektualnih nesigurnosti. Što se više osećate intelektualno nesigurnim, više ćete biti naterani da učite i izlazite iz vaše udobne čaure. Po svaku cenu izbegavajte klimoglavce koji se bezrazložno slažu sa vama, i gunđala, koji ne obrazlažu svoje prigovore. Mislim da je ovo apsolutno nužno za samoobrazovanje u filozofiji. Trebalo bi da se okružite ljudima koje biste inače izbegavali jer su vrlo polemični ili se pak ne plaše da pokažu svoju superiornost u nekom posebnom polju znanja.
Jednom kada shvatite nedostatke u vašem mišljenju i argumentisanju, počnite da razvijate vaše istraživanje i u dubinu i u širinu. Akademska filozofija se nažalost trenutno nalazi u takvom stanju da ne dopušta ovu vrstu sveobuhvatne temeljnosti. Naposletku, samoobrazovanje predstavlja grananje kroz različite discipline, kao i osmišljavanje regulativnih mehanizama koji će vas naterati da sa usredsređenošću produbite neku određenu temu. Ideja da idemo ili u dubinu ili u širinu predstavlja patologiju. Samoobrazovani ljudi obično više vole avanturističku ekspanziju, dok oni koji pripadaju akademskom svetu biraju apolonovsku dubinu. Nijedno od njih samo po sebi nije dovoljno.
Sve ostalo treba da ide kao po loju kada se ova dijeta poštuje.
(prevedeno sa engleskog i objavljeno uz odobrenje autora)
Reza Negarestani je iranski filozof. Autor je pionirske knjige u žanru filozofske fikcije „Ciklonopedija“ (Re-Press, 2008). Radove je objavljivao u brojnim časopisima i antologijama. Uskoro će iz štampe izaći njegova nova knjiga „Inteligencija i duh“ (Urbanomic, 2017), koja predstavlja istoriju filozofije zamišljenu kao izlaganje programa generalne veštačke inteligencije, gde se inteligencija shvata kao društvena evolucija pragmatičkih obaveza koja se dešava u mediju jezika.
- Prvobitno objavljeno na društvenoj mreži Fejsbuk.
