U jeku NATO bombardovanja 1999. romantična veza mlade Srpkinje i rođenog Amerikanca bila je nespojiv sudar različitih svetova. Kad su avioni zapadne Alijanse počeli da nadleću Beograd, Biljana se zatekla u Ženevi u Švajcarskoj sama
, u stanu poznanika. Amerikanac Džozef nije ništa znao o ratu o kojem su brujale sve televizije, ali je odlučio da je hitno poseti letom iz Bostona. Bio je željan neobičnog iskustva i vrlo začuđen.
Godinu dana ranije, upoznali su se u kafiću u Berlinu, a potom dopisivali emailovima, koji su tek ušli u modu. Tada je Džozef bio prvi put u Evropi i gotovo da nije znao za razliku između zapadnih i istočnih zemalja. Želeo je da ponovo vidi Biljanu i pitao se zašto mu Srbi traže vizu za ulazak u zemlju? Nemoćan da odgovori na sva pitanja, internet još nije bio razvijen, odlučio se za povratak u Ameriku.
-Šta se dešava u Evropi i šta su ti Srbi toliko zgrešili-mučilo ga je u mislima.
Ostavio je u suzama dotadašnju devojku, vlasnicu berzanskih akcija čuvenog kafe-lanca „Starbaks“, koja se preko noći obogatila. Smetalo mu je što je sedam godina starija od njega. Mučila ga je žeđ za novim avanturama i čvrsto je rešio da se vrati u Evropu.
– Isplakala sam sve svoje suze zbog bombardovanja i teško mi je. Moji roditelji i sestra su u Beogradu. Dođi hitno u Ženevu da me posetiš – poslala je Biljana poruku Džozefu, jedinom strancu kojeg je iole poznavala. Posle tri nedelje on je stigao iz Amerike. Rođena Srpkinja, nenaviknuta na putovanja, bila je zabezeknuta.
– Ti si zbog mene prevalio toliki put – uzdahnula je uz čuđenje i navalu emocija.
Susret dvoje 25-godišnjaka, sa dve suprotstavljene strane u ratu, Biljani je bio prilično nejasan. U njenoj glavi odigravala se svojevrsna zbrka, najviše iz straha za porodicu. A Džozefov dolazak iz daleke Amerike doživljavala je kao dokaz njegovih simpatija. Zbližili su se i pričali kao da se dugo znaju. Bar se njoj tako činilo, jer je poznavala američku kulturu iz filmova. Kad je pak, psovala američku vlast on se sa tim slagao bez rezerve, što njoj isprva nije bilo čudno. Biljana ga je čak podsetila na zgodne i pomalo razmažene plavuše iz njegovog bogatog kraja u Konektikatu.
Džozef je bio rođeni Njujorčanin, od majke Nemice, bivše sektetarice u Ambasadi i oca pravog Indijanca, agenta prodaje polisa osiguranja. Njegovi roditelji preselili su se prvo na periferiju Velike Jabuke, da bi deca odrastala u bezbednom okruženju. Nisu ni slutili da će ih američki buržuji ismevati zbog porekla i novčanih primanja, nedovoljnih za snobovski načina života. Džozef, ili kraće Džo, imao je pomalo indijanske crte lica, ali i svetlu put i visok stas.
Dok su u Srbiji ginuli nevini ljudi, Amerikanac je pričao Biljani o svom „teškom“ detinjstvu. Pokušao je da joj pomogne savetima da istraje i bude hrabra. Ona je brzo kapirala. O ženama sa istoka on je znao samo iz romana ruskih pisaca, koje je čitao tokom studija književnosti u udaljenoj Južnoj Karolini. – Ko su uopšte Srbi? – pitao se.
Džozef se, međutim, zadržao u Ženevi kratko, samo pet dana. Bio je ipak, rešen da se nastani u Evropi, kod rođaka u Nemačkoj. Biljanu je video još samo u dva navrata. U narednih 17 godina, Amerikanac se kajao što je mentalno povredio Srpkinju i izigrao njena očekivanja. – Ceo život nastojim da budem dobar čovek. Sorry. Nisam imao pojma – napisao bi ponekad u emailu.
Da bi se njihova neobična romansa, uglavnom na daljinu i putem poruka, razumela u potpunosti, potrebno je vratiti se unazad. Pola godine posle bombardovanja, Džozef je posetio Biljanu u Ženevi za famozni doček 2000. godine kojoj se ceo svet radovao. Ona je još verovala da je to ljubav na prvi pogled, koja ima budućnost. Njega je mučila nekakva griža savesti, nepoznata mu u dotadašnjem životu.
– Jednog dana će me moja deca pitati sa kim i gde sam dočekao novi milenijum. Tako sam srećan – pomilovao je po kosi Biljanu, ispijajući viski Džek Deniels iz flaše. Plesao je na ulici bez muzike, nešto pevušeći, dok se ona smejala. Biljanu je ponudio i „vutrom“, koju ona inače nije koristila.
-Kad god sam sa tobom nešto je tako uvrnuto i iščašeno. Kao da smo glumci na sceni, osećam se kao heroina neke priče – šaputala je Srpkinja. Džozef je tražio da se zabarkadiraju u stanu iz straha od nasilnih provalnika – Još si glavom u Americi. U Švajcarskoj ima malo kriminala- uveravala ga je.
I opet je otišao posle pet dana. – Valjda su toliki odmori u trulom kapitalizmu. Kako samo Amerikanci olako izgovaraju svakakve reči- zaključila je.
Nastavili su sa prepiskom u kojoj je on sve više pisao o svom upoznavanju Evrope: – Neverovatno je koliko su komunisti unazadili istočnu Nemačku. Biljana mu je često telefonirala i zvala ga da se preseli u Ženevu. On je nju pozivao u posetu Berlinu. Konačno, kupila je jeftiniju avionsku kartu koja je podrazumevala let sa presedanjem u Amsterdamu i kruženje Evropom. Početkom 21. veka to je bilo dva puta povoljnije od mnogo kraće direktne linje KLM: – So stupid! Čista glupost.
– Bejbi, sad ćemo do mog stana – dočekao je na centralnom Aerodromu Tegel. Otključao je vrata i čuo se piskavi ženski glas iz sobe: – Haj!
– Biljana, ovo je Marta. Moja nova devojka – predstavio je visoku i zgodnu, izrazito pegavu Amerikanku, nekoliko godina mlađu, sa kratkom prirodno-plavom kosom. Džo se smeškao i posmatrao obe. Zanimao ga je razvoj događaja.
Srpkinja je sela na kauč. Kao da joj je neko pucao u glavu. Začudo, bila je smirena, ali se osećala strašno poniženom. Amerikanka nije imala pojma ko je ona i nastavila je da gleda crtane Simpsonove na televiziji.
– Kako je samo prelepa i mlada. Kao neka manekenka. A ja sam izmučena strahovima zbog rata – prolazilo je Biljani kroz glavu, dok se trudila da ne zavrišti i ne zaplače. – Koliko dugo treba da sedim ovde, a da ne napravim scenu? Pozvala je školsku drugaricu iz Beograda koja je živela u Berlinu, kako bi prespavala kod nje. Srpkinja se zarekla da nikad, ali više nikad neće putovati bez podrobnog razmišljanja.
– Gde sam pogrešila?! – grčio joj se stomak.
Valjda je razdaljina Ženeva – Berlin, slična letu Boston – Vašington. – Očito je to bogatim Amerikancima normalno putovanje i prikladna scena – Biljanu tome nisu učili tokom studija sociologije.
– Što baš meni to da se desi? – kukala je nad svakom novčanicom koju je zaradila kao bebisiterka u Ženevi, ne bi li sebi priuštila tako skup odmor.
– Biljana, hajde sa mnom u pešačku turu Berlinom. Počeo sam da radim kao turistički vodič. Baš je to „kul”. Za tebe je besplatno – pozvao u je Džozef sutradan telefonom. – Marta neće doći. Nastavlja svoje putovanje vozom po Evropi.
– Dakle tako. On menja devojke jednom nedeljno, onoliko koliko se kao turisti zadržavaju u nemačkoj prestonici. Mora da je to san prosečnog Amerikanca – razmišljala je Biljana, učeći novu lekciju o svetu u kome živi. Prihvatila je poziv, rešivši da odglumi hladnokrvnost. – Ne mora Marta da bude jedina koja je imala avanturu sa turističkim vodičem- pomislila je rešivši da situaciju preokrene u svoju korist.
– Hitler je bio monstrum. Ali i boljševici takođe. Komunisti su nametnuli teror. Strašno je šta su istočni Nemci preživeli – uzvikivao je Džozef američkim turistima pred ruševinama Berlinskog zida.
Na kraju dana zagrlio je Biljanu: – Možda nisi ti kriva, ali Srbi su takođe počinili teške zločine. Trebalo je zaustaviti zlo. -Znači, brzo su ga naučili u Evropi koji narod da mrzi.
U povratku u Ženevu, ponela je njegovu omiljenu majicu iz vremena dok je radio u banci u Americi.
Još su se ponekad dopisivali. Biljana se u međuvremenu vratila u Beograd i odgovaralo joj je da usavršava engleski jezik. Džozef je napisao da je i Amerikanka Marta preletela okean da bi ga ponovo videla i da je i nju dočekala prelepa i još mlađa Nemica. Srpkinji je bilo teško, ali pomislila je da ima i mnogo glupljih od nje: – Mada, očito da je Martin otac neki uspešni biznismen, čim ima toliko novca da se šeta s kontinenta na kontinent.
– Izvini što sam te toliko povredio. Pogrešio sam i žao mi je- napisao je 17 godina kasnije. Povremeno je pozivao Biljanu da ponovo dođe kod njega u Berlin, što je ona odbijala. Smatrala je da je konačno vreme da se vide u Beogradu, ali se Džo uplašio dolaska u Srbiju.
– Samo da znaš. Tvoja trenutna devojka Poljakinja je „drolja“, kako sam voliš da nazivaš žene. Više nikad nisam pomislila da te posetim u Nemačkoj i pojurim za tobom kao ostale. Ti si Džo, lud i slupan. „ Joe, you’re such a jerk“ – bila je njena poslednja poruka, kad joj je dosadila njihova suluda komunikacija. – Reći nekome da je kreten, pa i nije tako strašna uvreda u Americi – toliko je shvatila.
Od propalog letnjeg odmora u Berlinu više se nikad nisu sreli. Biljani je jednom prilikom prošlo kroz misli da se Amerikanac sad verovatno plaši islamskih terorista: – Da li konačno razume i zašto?
Tamara Kuzmanović – Tamkuz (2017.)
Hvala što čitate moj blog. Priča koju ste upravo pročitali objavljena je u knjizi kratkih priča “Piši i objavi” sa konkursa tima “Kreativno pisanje” u Beogradu u oktobru 2017. Ostale moje priče možete pronaći na ovom blogu (postoji rubrika “kratke priče” sa desne strane). Pozivam vam vas i da mi date svoje sugestije i komentare na email adresu [email protected] Želim vam prijatan dan!
Advertisements Share this:
